Arsenal Fest ove godine se održava po 14. put u prostoru Kneževog Arsenala u Kragujevcu od 27. do 29. juna. Arsenal i ovaj put dovodi velika domaća, regionalna i svetska imena, među kojima je i grupa Goblini, koja će svojom pank energijom zatresti glavnu binu poslednjeg dana festivala.

U susret festivalu razgovorali smo sa frontmenom Brankom Golubovićem, koji je pričao o svojoj knjizi, napuštanju Srbije, ali i šta fanovi mogu da očekuju na nastupu u Kragujevcu.

Više od 30 godina ste na muzičkoj sceni. Šta je drugačije u odnosu na 1992. godinu kada ste počinjali?

Mislim da je razlika ogromna.

Da počnem od medija. Mi smo imali prilično dobar pristup medijima, što štampanim, tako i radijskim i televizijskim emisijama. Mislim da su čak na Pinku bile dve rokenrol emisije. Mogao si da ideš na Pink i da gostuješ i da imaš intervju tamo i da se predstaviš, da predstaviš svoj bend.

Toga više nema generalno i mislim da je to najbitnija razlika. Ti novi bendovi su više fokusirani na društvene mreže, promovišu se tim putem, a mi smo koristili mejnstrim medije.

Ja i dan danas stojim iza toga da bez mejnstrim medija prave konkretne promocije benda nema. Promovisati bend na tim društvenim mrežama znači predstavljati svoj bend ljudima koji već znaju za taj bend, za razliku od televizijskih emisija gde ljudi šaraju po kanalima i nalete na, da li spot Goblina ili intervju, i nešto im se tu svidi i ostanu na tom kanalu, preslušaju, pogledaju taj spot i reše da se na sledećem koncertu pojave i da odslušaju bend. To je ja mislim osnovna razlika.

Druga stvar, 90-e godine su krenule sa najezdom bendova iz unutrašnjosti, i mislim da kao takvi bendovi iz unutrašnjosti nisu imali problem da putuju, jer jednostavno sve je gravitiralo ka svim tim velikim gradovima – Beograd, Novi Sad, Niš… Tako da si morao, bio si prinuđen da putuješ, kako bi predstavio svoj bend, kako bi gostovao u emisijama, kako bi pregovarao sa izdavačima, a samim tim nam nije bilo teško da putujemo po celoj Srbiji u to vreme i da promovišemo svoj bend i po unutrašnjosti i na taj način smo otvarali vrata sami sebi za koncerte, koji su se dešavali nakon toga u klubovima koji su bili aktivni po tim gradovima.

I tu je odgromna razlika, ja verujem da nije bilo grada koji je imao neki klub, par ljudi koji su bili spremni da zakupe neki prostor i organizuju svirku. To je sad malo drugačija priča.

Nismo bili lenji da putujemo gde god je trebalo kako bismo promovisali bend, upoznavali ljude i stvarali tu neku mrežu ljudi koji nas prate i koji nas podržavaju po unutrašnjosti, kao i po tim velikim gradovima. Eto, po tome je za mene velika razlika između scene 90-ih i današnje.

Da li sa istim žarom izlazite na scenu?

Pa, naravno. Ja verujem da je nemoguće folirati ljude na koncertima, mislim da ljudi osete izuzetno lako da li je bend tu zato što zaista želi da svira i podeli tih sat i po, dva na bini sa ljudima koji su došli da ih čuju, ili je došao iz razloga da pokupi pare, okrene se i ode.

Ja verujem da je ta neka pozitivna i negativna strana Goblina to što ne sviramo tako često. Mi sviramo između 20 i 30 koncerata godišnje, to je ja bih rekao, smejurija. To je zato što ja živim van zemlje i nemoguće je da dolazim češće u Srbiju ili u druge zemlje bivše Jugoslavije zbog same prirode posla, i tu je još javlja dodatna glad benda za koncertima.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Goblini (@gobliniofficial)

Mi smo imali neku mini turneju u decembru – sedam, osam koncerata, a onda smo sledeći put nastupali krajem marta, a to je skoro četiri meseca pauze između dve mini turneje. Ljudi to mogu da osete po bendu, kako se ponašamo na bini, koliko nam je drago da smo zajedno kao bend, a koliko nam je drago da sviramo i da se družimo sa ljudima koji su došli da nas čuju. 

Da, taj žar ne jenjava, i uvek je tu prisutan. Drago mi je i kad posle koncerta popričam sa ljudima koji kažu da i oni to osećaju i uvek podele sa nama tu neku impresiju da se i dalje vidi da je to bend koji je gladan svirki.

Koliko vam je teško pala odluka da napustite Srbiju? Kakva je bila reakcija momaka iz benda kada ste im saopštili te vesti? Jeste bilo davno, ali…

Ja sam napustio bend i Srbiju nekih godinu dana nakon što je bend prestao sa radom. To je bio januar 2003. Poslednji koncert odsvirali u junu 2001. godine. Pa… Uvek je teško napustiti svoju zemlju, napustiti ljude koji žive u toj zemlji, sa kojima si se ceo svoj život družio i odrastao, ali mislim da je Vlada rekao: „Desio nam se život“. I porodica, i dete, i da se zarade neke pare kako bi to dete moglo da se obuče, da ima šta da jede, i da ide u školu, a to sa rokenrolom nije bilo moguće. Ne kažem da je sada moguće, ali tada definitivno nije bilo moguće, jer pričamo o tom nekom posleratnom periodu nakon bombardovanja, bend je, da tako kažem, preživljavao te 2001. a ne svirao, i jednostavno to je bilo to.

E, sad nisam nešto preterano posebno saopštio te vesti drugarima iz benda, samo sam im rekao da idem u Avganistan, a pošto bend tada nije radio, naravno da im je bilo krivo, odnosno žao što se nećemo viđati češće, ali da budem iskren, možda se i očekivalo da će ljudi krenuti nekim svojim putevima.

Sudeći prema tome da Goblini i dalje nastupaju, a vi ste udaljeni hiljadama kilometara, bend funkcioniše. Ali koliko je taj potez težak – organizovati posao, privatan život, leteti satima, svirati…?

Organizovati posao, a živeti hiljadama kilometara od benda nije lako. i što godine idu sve je teže i teže. Sedam u avion odmah nakon posla, da kažem petak noć kako bih stigao u subotu ujutru u Srbiju, ili gde god da treba da sviramo. Nema spavanja celu noć, svira se koncert, ide se za Beograd, stigne se u ranim jutarnjim časovima, i već imam let nazad, u ovom slučaju za Bejrut kako bih u ponedeljak bio na poslu i da ne bih gubio te neke slobodne dane koji mi mogu zatrebati kada se rade te neke mini turneje , a to uopšte nije lako. Navikeš se, ali zaista nije lako.

Raditi na novom materijalu je moguće zbog tehnologije 21. veka koja nam omogućava da bend može da radi. Mi smo napravili par pesama na taj način, najveći broj pesama se napravi i desi kada je bend zajedno, iako imamo tu mogućnost razmene ideja putem interneta, neprocenjivo je to kada se bend nađe zajedno u istoj prostoriji i provede četiri, pet dana zajedno… Ideje samo kruže, predstavljaju određene rifove, ja im otpevam ili ispričam, izrecitujem tekst koji mi je u glavi i tu krene da se radi, i zaista te dve stvari ne mogu da se uporede, pa samim tim ih sada kombinujemo. 

I na kraju, naravno, tu je i porodica, ne može porodica da trpi moj hir sa bendom, pored posla kojim se bavim koji je izuzetno zahtevan. Meni je bitno da provedem svoje određeno vreme sa klincima, i da se malo putuje i ode do kuće, da se malo provede neko vreme kući, i za to treba vremena. I mora zaista da se dobro iskombinuje kompletan život na takav način da porodica dobije svoje određeno vreme, bend dobije vreme kako bi funkcionisao kao treba, moj humanitarni posao da bi funkcionisao kako treba… Ta logistika… to ne bih poželeo ni najgoorem neprijatelju. Moj kalendar i kako je sve to ispisano, to jedino ja mogu da protumačim. Ali eto, ako zaista voliš onda sve može da se radi.

Trenutno ste u Bejrutu, kakva je tamo situacija? Koliko je taj humanitarni rad uticao lično na vas? Da li je imao uticaja i na stvaranje muzike?

Iako je još od oktobra prošle godine konflikt na jugu zemlje sa Izraelom, u Bejrutu se živi da kažem normalan život, nema nikakvih problema po tom pitanju.

A, što se tiče humanitarnog posla, tu ima dosta, dosta rada, na razičitim frontovima, od pomoći izbeglicama kojih ovde ima preko milion, pa do pomoći onim ljudima koji su Libanci, a kojima je potrebno da se pomaže na različite načine, preko zdravstva, pa do hrane i tako dalje. Humanitarni rad i način na koji je uticao na mene, ja bih voleo da kažem pozitivan. Ideja da nekim svojim znanjem možeš da promeniš živote i da spaseš živote drugim ljudima i da na taj način posvetiš svoj životni rad tome je nešto mnogo, mnogo bitno za mene.

I mogu reći da je uticao i na par pesama koje sam napravio, ne puno, ali par svakako, a među njima, ono što ljudi verovatno znaju, to je u „U odbrani zla“. Verovatno prva pesma koja je nastala pod direktinim uticajem moga bavljenja humanitarnim radom.

Imali ste jednu dužu pauzu, da li je u tom trenutku bio kraj Goblina? Ko je inicirao povratak? Kakav je bio osećaj ponovo izaći pred publiku? Da li ste očekivali takvu povratničku reakciju?

Jeste bio kraj Goblina. Mislim da niko od nas nije imao nikakve ideje i razmišljanja da će da se desi neki povratak na scenu. Do te 2009. godine kada sam radio na promociji moje prve knjige „Pisma iz Avganistana“, u to vreme se pojavio jedan mladi bend iz Šapca koji su onako iz zezanja dali ime sebi Gremlini i koji su radili neke obrade Goblina i to je bio deo paketa moje promocije knjige. Sećam se da sam u nekom intervju koji sam radio u tom trenutku dobio pitanje: „Zašto ne otpevam nekoliko pesama Goblina sa njima?“ Rekao sam: „Da ja to mogu definitivno samo da radim sa momcima iz benda sa kojima sam proveo tolike godine, da jednostavno nemam taj osećaj da otpevam pesme Goblina sa bilo kim drugim“.

I mislim da je tu došlo do te neke ideje, pre svega momaka iz Šapca da me kontaktiraju  i da me pitaju da li bi bio zainteresovan da odradimo neku, nije to bila povratnička turneja, nego oproštajna turneja. Bend se, da tako kažem, preko noći raspao, preko noći je prestao sa radom, i da eto nakon 10 godina, ponovo odsviramo nekoliko koncerta. Imali smo šest koncerata zakazanih, i onda nakon toga opet nećemo raditi, pa onda kad se ponovo nađemo, nađemo.

To se naravno sve promenilo već kada smo odsvirali prvi koncert, shvatili smo da ta neka energija ne da postoji među nama, nego da je još jača nego što je bila. A na sve to, ja lično mislim da je, to su neke godine povoja YouTube-a, nisam ja nešto bio ni aktivan tu, pa nisam ni pratio šta se dešava, ali taj YouTube je uradio neverovatan posao bendu. Rekli su mi da idem na YouTube i da pogledam koliko imaju pregleda te neke naše pesme. Nisam mogao da verujem, jednostavno nisam to očekivao. A, još manje sam očekivao da vidim tolliko ljudi na koncertima, i da bukvalno pevaju pesme od A do Š. 

Tad sam shvatio da su Goblini u stvari u neku ruku ojačali, a umesto da se desilo obrnuto, da su ljudi zaboravili. A, to je naročito bilo jasno i sa pesmama sa albuma „Re Contra“ koji, jednostavno nije prošao, nastao je bukvalno pred bombardovanje, i ta neka promocija nikada nije urađena kako treba, a evo danas, ja mislim da je to album sa najviše pesama koje se sviraju na koncertima, toliko je ta „Re Contra“ postala kultni album Goblina.

Kako vam izgleda domaća pank scena? Koliko se promenila od tada kada ste vi počinjali?

Domaća pank scena i te kako postoji, mislim da nema grada u kome nema jednog mladog punk rock benda, tu onda nema zime. Naročito ovakva situacija kakva je u zemlji je izuzetno plodno tlo da se punk bendovi stvaraju i da rade to što rade.

Koliko se promenila? Pa, promenila su se vremena, način i prostup radu, muzički uticaj, pa i Goblini su se promenili, ljudi u bendu su postali zreliji, dobija se na toj nekoj muzičkoj širini, sluša se neka drugačija vrsta muzike, i to sve utiče. Da, promenilo se, ali ne bih rekao na negativno, na pozitivno, 21. vek je.

Da li uspevate da pratite nove klince? Da li imate neke naslednike?

Pratim koliko god da mogu. Ne znam da li imamo naslednike. To što smo slušali i što čujemo te neke nove bendove, to su bendovi sa svojim karakterističnim zvukom. Ne bih nikad rekao da su naši naslednici, nego imaju neku svoju foru, neki svoj trip koji furaju i koji je izuzetno zdrav i dobar. Evo poslednje što smo radili sa tim nekim mlađim bendom, da ne bih nabrajao sad sve njih, je bilo sa bedom Ubili su batlera, sjajan bend, koji nam je bio gost u KST-u prošle godine, i mogu vam reći da je to nešto što zaista obećava.

Na vašim nastupima mogu se videti odrasli klinci sa svojim klincima. Koliko vam to znači?

Ovo pitanje i odgovor su povezani sa pitanjem o našem osećaju kada smo ponovo počeli da radimo. Pa jedan deo tog mog iznenađenja je bilo iznenađenje što sam mogao da vidim, da tako kažem, generacijski most koji se desio i koji se i dan danas dešava na koncertima Goblina. Vidimo neke generacije koje su nas pratile 90-ih, ljudi koji su naše godište, i te neke nove generacije klinaca koji u nekim slučajevima nisu ni punoletni. A dešava se i da vidimo generacije – otac i majka sa decom dolaze na koncerte i svi su ljuti fanovi Goblina.

To je meni sjajno, ali i malo zastrašujuće jer shvatam da te neke pesme iz 90-ih, te neke buntovničke i revolucionarne još uvek su, nažalost, pesme koje oslikavaju situaciju u realnom vremenu, u današnjem vremenu. I sve te neke naše ideje kako bi sve to trebalo da se menja, i to je žalosno, nažalost.

Draže bi mi bilo da ljude okuplja pesma, na primer „Anja, volim te“, nego na primer „Ima nas“, jer bi to znači da nema više potrebe da se takva pesma peva.

Šta poručujete novoj „Deci iz komšiluka“?

Novoj „Deci iz komšiluka“ poručujem da ne naprave grešku koju su napravili stariji drugari iz komšiluka. Obratite pažnju šta radite, kako se borite, protiv koga se borite, i za koga se borite. Moraju svi da polažu račune za to što rade, što će da rade i da održe svoja obećanja inače, ništa se neće promeniti u ovoj zemlji.

Izdali ste knjigu „Priče iz Avganistana“ i roman „Izgužvane misli“. Kako ste se osećali prilikom pisanja – prisećanje svega što ste videli u misiji, odvojenost, a onda i prisećanje mladih Goblina i njihovo razvijanje u nešto veliko?

„Pisma iz Avganistana“ je knjiga koja je nastala tako što sam objedinio veliki broj mejlova koje sam slao svojim drugarima u toku mog rada i života u Avganistanu, tokom četiri godine. Uopšte nije postojala ta neka ideja da se uradi knjiga, jednostavno moj drugar Stevo Perlinac, čovek koji je sarađivao sa Goblinima na albumu „U magnovenju“ gde je napisao par dobrih tekstova za pesme sa tog albuma, on mi je u stvari dao kao neku ideju i naveo me da radim na tome. I onda sam počeo da radim, imao sam cigle, svako od tih pisama je jedna cigla i sad mi treba cement, da povežem neka pisma, te priče u jedninu. I na tome sam radio još dodatnih godinu dana i dopisivao određene delove kako bi trebalo da ima tu konzistenciju i neku zajedničku nit koja se prožima kroz celu knjigu, i eto tako je došlo do knjige. Autobiografska, ali putopisno autobiografska.

Malo je bila drugačija priča za pisanje „Izgužvanih misli“ gde sam se vratio u period iz kasnih 80-ih i kroz sve te priče, koje nisu sve vezane za Gobline, po prvi put sam uhvatio sebe da razmišljam o određenim događajima koji su mi se desili, i počeo da analiziram neke svoje reakcije na te događaje ili neke emocije koje su bile proizvod tih događaja. Retko kad, barem ja, imam vremena za to, a verujem i da u današnjem vremenu i mnogi ljudi ne praktikuju tako nešto. Tako da je to bilo mnogo više od pisanja knjige. Takođe i neko shvatanje bitnosti određenih ljudi koji me okružuju, nekad ne razmišljaš o tome koliko su ti neke osobe izuzetno, izuzetno bitne.

Da li ste sveni činjenice da vaša muzika i te kako znači mnogim generacijama?

Koliko god da pokušavam da ne razmišljam o nekim stvarima jednostavno ti se predoče, dešavaju se ispred tebe. A to je upravo to, da te neke mlade generacije, ne samo mlade nego roj generacija koji se nalazi na koncertima deli sa tobom neke emocije, i u mnogo slučajeva ti kaže koliko je određena pesma bitna i značajna u životu, povezuju neke događaje u životu sa određenim pesmama i ono što je meni mnogo drago da čujem jeste da su neke loše stvari iskorenili i promenili i počeli da žive neke bolje živote zbog određenih pesama Goblina. To je meni izuzetno bitno i drago. Ako smo i jednoj osobi za svih ovih 30 i kusur godina promenili život nabolje, onda je ovaj bend trebao da postoji. Samo jednoj, a da ne pričamo o više njih.

Da li nam spremate nešto novo?

Goblini počinju da spremaju novi album. Imali smo sad u maju prvo okupljanje koje nije vezano isključivo za sviranje, nego na početak rada na novom albumu. Našli smo novu lokaciju na kojoj ćemo raditi taj novi album. Divljina kao i uvek, izolacija, tu je reka, tu su šume, i tu može da se radi od jutra do mraka, nikom ne smetaš i niko ti ne smeta, i da pustiš idejama da se rađaju i da razmenjuješ ta neka mišljenja i ideje sa drugarima iz benda. Počinjemo da kažem da radimo na novom albumu, ali mi nikad nećemo datume izbacivati i forsirati sebe kao bend kad album mora da se izdaje. Jednostavno album će se izdati kada mi budemo bili zadovoljni tim pesmama.

Nastupićete na Arsenal Festu, a s obzirom na to da ste već nastupali na glavnoj sceni, kakva je kragujevačka publika i šta mislite kakva će biti ove godine?

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Arsenal Fest (@arsenalfest)

Goblini su oduvek imali veliki respekt prema kragujevačkoj publici, i koreni toga idu još iz davne 94. godine. To je prvi grad, ne računajući Šabac, Beograd i Novi Sad, gde smo mi svirali. Prvi grad u unutrašnjosti Srbije gde smo nastupali kao bend, imali koncert i jedan od najbolje organizovanih koncerata u to vreme. Sećam se da je jedan od glavnih organizatora bio Vlada Paunović, sećam se da smo svirali sa Zvoncekovom Bilježnicom i bendom Alan Ford i sećam se da smo sjajno bili prihvaćeni od kragujevačke publike. I to se nije promenilo do današnjeg dana.

Sećam se i svakog nastupa na Arsenal Festu. Uvek je bila sjajna atmosfera, bilo to na Main stage-u ili na Gardenu, a verujem da će se ista situacija desiti, nemam zaista nikakve strahove ili slutnje da tako neće biti. Uvek bude sjajna atmosfera.

Šta mislite o tome što dolazi Kijanu Rivs sa njegovim bendom Dogstar.

Imam dosta drugova i drugarica, što ne mora da znači da pod obavezno moraju da slušaju Gobline, neki od njih ne slušaju moju muziku, samo su dobri prijatelji, i takvi prijatelji obično ne dolaze na koncerte Goblina. Međutim, kada je pukla priča da Kijanu Rivs svira iste godine kad i mi, tačnije ove godine na Arsenalu, i onda je krenulo od tih, pretežno drugarica, interesovanje da dođu da slušaju Gobline. Ja reko’: „Da, da, ne dolaziš da slušaš nas, nego Kijanu Rivsa“. Samim tim što nećemo svirati isto veče, ta neka guest lista će biti prilično kraća, što i nije tako loše, da se ne pravi gužva.

U principu sam prvi put poslušao te neke pesme koje radi sad kad sam saznao da dolaze na Arsenal Fest, u principu nisam ni znao… Poštujem ga kao fantastičnog glumca, ima dobrih tu par filmova koje smatram mojim omiljenim filmovima… Mislim, šta bih mu rekao. Pružio bih mu ruku, i zahvalio bih mu se za sve to što je uradio, pričam o njegovoj glumačkoj karijeri, ali odslušao bih taj bend, ako mi se pruži šansa, zašto da ne. Verovatno zvuče dobro uživo, ali on je za mene ipak sjajan glumac.